Jedan leptir je lebdeo visoko, visoko gore u vazduhu. Uživao je u slobodi i lepoti; radovao se gledajući zemlju i sve što je bilo pod njim.
– Dođite, dođite, ovamo... ovamo visoko gore! – činilo se da zove svoju braću, koji su dole na zemlji lepršali oko cveća.
– Mi pijemo med i nektar i ostaćemo ovde.
– O, draga braćo, kad biste vi znali, kako je lepo kad može sve da se obuhvati pogledom. Dođite, dođite!
– Ima li tamo gore cveća, iz kojeg bismo mogli da sisamo med, koji nam je potreban za život?
– Ovde se vidi sve cveće, i to blaženstvo...
– Ima li gore meda?
– Naravno da ga nema!
Siromašni leptir, kome je bilo odvratno da živi na zemlji, umorio se...
Pa ipak, trudio se da se održi! „Ah, kako je lepo“, govorio je sam sebi, „kad može sve da se vidi, sve da se pregleda, obuhvati jednim pogledom.“
Ali med, med? Ne, meda tu gore nema i nesrećni leptir se umorio! Njegov let bivao je sve sporiji i sporiji, i sve teži. Konačno je padao dole i mnogo manje toga mogao je da vidi! Pa ipak je želeo...
Ah, ništa nije pomagalo! Spuštao se sve niže i niže...
– O, dakle i ti dolaziš, – doviknula su mu braća. – Šta smo ti mi rekli? Pa ipak dolaziš da piješ iz cveta med, kao i mi ovde dole. To smo unapred znali!
Tako su klicala braća, zadovoljna, srećna zbog toga što su bili u pravu, iako su to pravo imali samo zato jer im je nedostajao smisao za lepotu koja je gore vladala.
– Dođi i pij med, kao i mi!
A leptir je padao sve dublje i dublje... i još je želeo...
Tamo je rascvetali grm... zar ne bi mogao da padne na njega?
Više nije padao... on je pao? Pao je na tlo u blizini žbuna.
Tu ga je zgazio jedan magarac.
Izvor: Multatuli -
Parabole (Zagreb, 1920)
Eduard Douwes Dekker (Amsterdam, 2.3. 1820 - 19.2. 1887), poznatiji pod književnim pseudonimom Multatuli, autor satiričnog romana
Max Havelaar (1860) u kojem je napao kolonijalno zlostavljanje Holandske Istočne Indije (današnja Indonezije).
