MRAZ I VATRA

Sim, junak Bradburyeve priče Mraz i vatra, rođen je na planeti čiji su stanovnici osuđeni da zbog povećane radijacije žive samo osam dana. Njihov vek određen je ubrzanim metabolizmom (2000 otkucaja srca u minutu), a kolektivna svest se prenosi genetski tako da su pošteđeni učenja.
Za razliku od Sima, meni su Suđaje odredile da za dva meseca po drugi put proživim sopstveni život. Pitam se samo koja je cena...



Quest (Frost & Fire), 1983

Multatuli: LEPTIR

Jedan leptir je lebdeo visoko, visoko gore u vazduhu. Uživao je u slobodi i lepoti; radovao se gledajući zemlju i sve što je bilo pod njim.
– Dođite, dođite, ovamo... ovamo visoko gore! – činilo se da zove svoju braću, koji su dole na zemlji lepršali oko cveća.
– Mi pijemo med i nektar i ostaćemo ovde.
– O, draga braćo, kad biste vi znali, kako je lepo kad može sve da se obuhvati pogledom. Dođite, dođite!
– Ima li tamo gore cveća, iz kojeg bismo mogli da sisamo med, koji nam je potreban za život?
– Ovde se vidi sve cveće, i to blaženstvo...
– Ima li gore meda?
– Naravno da ga nema!
Siromašni leptir, kome je bilo odvratno da živi na zemlji, umorio se...
Pa ipak, trudio se da se održi! „Ah, kako je lepo“, govorio je sam sebi, „kad može sve da se vidi, sve da se pregleda, obuhvati jednim pogledom.“
Ali med, med? Ne, meda tu gore nema i nesrećni leptir se umorio! Njegov let bivao je sve sporiji i sporiji, i sve teži. Konačno je padao dole i mnogo manje toga mogao je da vidi! Pa ipak je želeo...
Ah, ništa nije pomagalo! Spuštao se sve niže i niže...
– O, dakle i ti dolaziš, – doviknula su mu braća. – Šta smo ti mi rekli? Pa ipak dolaziš da piješ iz cveta med, kao i mi ovde dole. To smo unapred znali!
Tako su klicala braća, zadovoljna, srećna zbog toga što su bili u pravu, iako su to pravo imali samo zato jer im je nedostajao smisao za lepotu koja je gore vladala.
– Dođi i pij med, kao i mi!
A leptir je padao sve dublje i dublje... i još je želeo...
Tamo je rascvetali grm... zar ne bi mogao da padne na njega?
Više nije padao... on je pao? Pao je na tlo u blizini žbuna.
Tu ga je zgazio jedan magarac.

Izvor: Multatuli - Parabole (Zagreb, 1920)



Eduard Douwes Dekker (Amsterdam, 2.3. 1820 - 19.2. 1887), poznatiji pod književnim pseudonimom Multatuli, autor satiričnog romana Max Havelaar (1860) u kojem je napao kolonijalno zlostavljanje Holandske Istočne Indije (današnja Indonezije).

De Amore

"Effectus autem amoris hic est, quia verus amator nulla posset avaritia offuscari; amor horridum et incultum omni facit formositate pollere, infimos natu etiam morum novit nobilitate ditare, superbos quoque solet humilitate beare..."
"Ljubav ima sledeće posledice: iskrenog ljubavnika ne može da obuzme pohlepa; ljubav će učiniti da i ružna i gruba osoba procveta, obdariće plemenitošću i one skromnijeg porekla, čak će i ponosne ljude naučiti poniznosti..."
(Andreas Capellanus - De Amore, oko 1190.)

I zaista, prava ljubav istrajava i kada je nesrećna. Ali ni tada ne zna za bes nego je samo melanholična i tužna.
Prava ljubav ne želi da trguje i poseduje, ona je uvek bezrezervno davanje.
Vreme je jedini arbitar koji može neku ljubav da oceni kao "pravu".

Prava ljubav je srednjovekovni, slobodno možemo reći, aristokratski ideal. Međutim, u današnje vreme, ona je retka. Ljudi su postali kukavice, plaše se da u bilo čemu idu do kraja. A trgovački duh našeg doba zagadio je sve, pa i emotivni život. Stupamo u veze koje se procenjuju na isti način kao i bilans uspeha neke firme. Poslednji udarac pravoj ljubavi zadala je seksualna revolucija, banalizujući je i svodeći na životinjske nagone.

Zbog toga, današnji čovek ne razume pesme, poput "Douce Dame Jolie" Guillaume de Machauta, čak ni kada ih čita u prevodu.



Annwn - Douce Dame Jolie

IN GIRUM IMUS NOCTE ET CONSUMIMUR IGNI

Guy Debord - In girum imus nocte
et consumimur igni (1978)

In girum imus nocte et consumimur igni ("Kružimo kroz noć i proždire nas vatra") - srednjovekovni latinski palindrom nepoznatog autora, koji je Guy Debord izabrao za naslov svog, ispostaviće se, oproštajnog filma. Rešenje ove zagonetke, poznate i kao "Đavolov stih", verovatno se odnosi na "vodeni cvet" - srebrnog noćnog leptira koji kruži oko vatre dok ga ne proguta plamen. Neki latinisti, ipak, smatraju da palindrom govori o prolaznosti vremena i smenjivanju meseci tokom godine.

"I šta je ostalo od mene, usred tog zastrašujućeg kolapsa - samo olupina, što je, siguran sam, bilo neizbežno i za šta se može reći da sam na tome čak i radio, budući da sam svakako izbegavao da radim bilo šta drugo." (Guy Debord)

Kraj detinjstva

Trenutak kada čarolija nestane. Npr. ovaj dan i ovaj čas.

Čuang Ce: U SNU SAN

Čuang Ce i leptir

Čovek koji u snu pije vino ujutru će možda da plače, a onaj koji plače u snu možda će da ode u lov. Dok sanja on nije svestan da sanja, pa u snu može čak da pokuša da protumači san. Tek kada se probudi on shvata da je sanjao. I jednog dana, kada doživimo Veliko Buđenje, shvatićemo da je sve ovo samo jedan veliki san. Ali glupi ljudi zamišljaju da su zaista budni, pa brzopleto i veselo pretpostavljaju da su razumeli suštinu stvari, nazivajući jednog čoveka vladarom a drugog pastirom – kako su samo tašti! U stvarnosti, međutim, i vi i ja smo san. Štaviše, i sama činjenica da vam govorim da sanjate takođe je san. Reči poput ovih biće označene kao Vrhunska Prevara. Veliki mudrac sposoban da pronikne u njihovo značenje teško da će se pojaviti na ovom svetu i za deset hiljada generacija.

Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam leptir. Lepršajući naokolo, srećan i veseo, činio sam šta mi se prohte. Ne bejah svestan da sam Čuang Ce. Odjednom, probudih se, i gle, ponovo bejah Čuang Ce. Sada ne znam jesam li ja Čuang Ce koji je sanjao da je leptir ili leptir koji sanja da je Čuang Ce? Između Čuang Cea i leptira mora postojati razlika! To je ono što se naziva preobražaj stvari.

Billy Childish

Billy Childish

Billy Childisha (Steven John Hamper, r. 1959), disleksičnog pesnika sa pedesetak objavljenih zbirki poezije i pet romana, fotografa, slikara, koautora Stakističkog manifesta (The Stuckists manifesto), filmskog stvaraoca, muzičara koji je snimio preko 100 albuma od 1977. godine do danas; ukratko, jedinstvenu pojavu na britanskoj underground sceni najbolje je predstavio sâm Billy Childish u svojoj autobiografskoj poemi:

i am billy childish
ex drunk
and compulsive masturbator
late nite vomiter of good liquor
kisser of purple lipped women
riter of poems celebrating the
emptiness of my love
poems hungering for the moment
of my passion
wishing it could always be so
to never let my cock fall

i am billy childish
ex strongman
and 2-bit lover
late nite namer of names
corrupter of the literate
riter of poems that dare
to dream to pass down
the centurys
and touch the harts of the
the yet-to-be-born
wishing to hold them
to my arms
and kiss them all

i am billy childish
ex-poet
and failed suiside
late nite vomiter of truth and lies
kisser of the arses of girls
like the stars of god
riter of poems to lick
the thighs of the dead
for ex- lovers to denounce
and teachers to hate
wishing to paint my life
and to never let my
voice quieten

Gde nema agona, nastupa agonija

Beato Angelico: Adorazione dei

Tu samrtničku perspektivu »permisivnog društva« danas najavljuje fenomen »smrti umetnosti« kao vrednosti svedene na puki hobi, prostor dokolice. Naime, umetnost je izuzetno senzibilan medijum koji uspeva da opazi predznake velikih promena i sila. Umetnost odražava ne toliko svoju savremenost koliko budućnost. Tako je slom svih hijerarhija u »permisivnom društvu« već odavno najavio slom svih kriterijuma i aksiologija umetnosti. U suštini, već čitav vek aksiologija umetnosti modernog doba svedena je na model koji je predložio i jezgrovito izložio Valery: umetničko delo treba vrednovati na osnovu njegovih sopstvenih normi, sadržanih u nameri stvaranja. Dakle, stepen vrednosti nekog dela određuje se distancom između namere i realizacije: što je rezultat bliži nameri, to je i delo bolje. Ne treba imati veliku pamet pa proniknuti u katastrofalne posledice takvog kriterijuma vrednosti. Na osnovu takvog kriterijuma, dnevnik neke prostitutke može biti bolji od dela Dostojevskog, a »izmet umetnika« Manzzonija vredniji od slike Beata Angelica. Naime, distanca između stvaralačkog cilja prostituke ili umetnika koji konzervira svoj izmet i njihovih rezultata — jeste nulta distanca, u smislu potpune podudarnosti namere i dela, za razliku od Dostojevskog ili Beata Angelica, čija dela nisu savršena u idealnom smislu postavljenih zahteva. Takav sistem neminovno vodi podržavanju mediokritetskih zahteva jer se oni najlakše realizuju. I upravo je ta aksiologija osnova na kojoj počiva ideologija mediokritetstva »permisivnog društva«.

Ali razina mediokritetstva nije večno fiksirana, jer je po definiciji određuju razine superiornosti i niskosti. I pošto »permisivno društvo« obeshrabruje težnju čoveka da prevaziđe sebe a podržava svaku osrednjost, to u situaciji iščeznuća svih visokih referenci i samo mediokritetstvo postaje superiorna razina. Ono što je u normalnom društvu osrednjost, to u »permisivnom društvu« mora postati nedostižni vrh. Dakle, u pitanju je i proces snižavanja nivoa osrednjosti do samog dna ništarija ili niskosti, ali bez one svireposti i energija »hladnih«. Kao što kaže Ortega y Gasset, na tom dnu pâda »nestaje mržnja prema eminentnim manjinama. Priznaje se neophodnost njene specifične intervencije u društvenom životu. Na taj način, zatvara se jedan i počinje drugi istorijski ciklus«.

Izvor: Dragoš Kalajić, Smak sveta (Zagreb, 1979)

308 godina pod Turcima (i ostalima)

Kupinik

Matematika i istorija nikada nisu bile preterano popularne nauke na ovim prostorima, pa je jedna od opšteprihvaćenih istina i ona o "petstogodišnjem ropstvu pod Turcima".

Nažalost, čak ni u slučaju da se kao godina pada Srbije uzme 1389, to ne bi bilo tačno jer je od nje do Jedrenskog mira (1829) proteklo 440 godina.

"Uža" Srbija je, zapravo, ušla u sastav Turske carevine tek 1459, ali su se sremski Brankovići održali do 1521. godine u Vojvodini (Zmaj Ognjeni Vuk - Vuk Grgurević, unuk despota Đurđa, i njegovi naslednici).

Sremsku Despotovinu uništio je Sulejman Veličanstveni kada je 1521. godine zauzeo njenu prestonicu Kupinik. Sve četiri kule ovog utvrđenja sa svojim različitim osnovama (okrugla, kvadratna, heksagonalna i oktagonalna), koje ukazuju na srednjovekovnu mistiku broja, mogle su da se vide do pre petnaestak godina. Kupinik je sada zarastao u korov i ostavljen da propadne, valjda da ne bi protivurečio srpskoj istorijskoj svesti.

Đainistička zastava

Đainistička zastava

Đainistička zastava prikazuje centralne simbole đainizma. Tri tačke predstavljaju "tri dragulja" - ispravne namere, ispravno znanje i ispravne postupke. Kraci svastike simbolizuju četiri nivoa inkarnacije: rođenje ili ponovno rođenje (1) u paklu; (2) u obliku insekata, biljaka ili životinja; (3) u obliku ljudi; i (4) u obliku duhova ili demona. Polumesec predstavlja kaivalyu (moksha u hinduizmu) ili oslobođenje.

Horizontalne pruge na zastavi označavaju: čistoću (crvena), jednostavan način života (žuta), asketizam (bela), vegetarijanstvo (zelena) i nenasilje prema svim živim bićima - ahimsa (plava).

QUTB

Otto Rapp: Axis Mundi

Sufisti veruju da je "qutb" stub ili osovina Svemira na koju se oslanjaju sve sfere, od prve do poslednje.
Prema Abd al-Karīm ibn Ibrāhīm al-Jīlīju, qutb je otelotvoren u savršenom čoveku, koji je jedinstven u večnosti, ali može da poprimi različite oblike i da se pojavljuje na različitim mestima pod različitim imenima.
Njegovo prvobitno ime je Muhammad, a nadimak Abu’l-Qasim.

Renzo Novatore: IKONOBORCI, NAPRED!

Renzo Novatore (1890-1922)

Istorija, materijalizam, monizam, pozitivizam i svi ostali „izmi“ ovoga sveta samo su stare i zarđale alatke koje mi više nisu potrebne, niti mi nešto znače. Život je moj početak, a smrt kraj. Želim da intenzivno živim i dočekam tragičnu smrt.

A ti čekaš revoluciju? Neka ti bude! Moja je odavno počela! Kada budeš spreman (bože, sa koliko oklevanja!) neće mi smetati da neko vreme koračamo zajedno. Ali ako se zaustaviš, nastaviću svojim putem ka velikom i uzvišenom osvajanju ništavila.

Kakvo god društvo da izgradiš, ono će imati svoje granice. A izvan njegovih granica lutaju nepokorni i neustrašivi probisveti sa svojim divljim i nevinim mislima – oni koji ne mogu da žive a da ne snevaju uvek nove i strašne ustanke i pobune! Među njima ćeš me naći!

A kada me ne bude, doći će ljudi, kakvih je bilo i pre mene, i oni će reći svojim drugovima: „Bolje je da se okrenete sebi nego što se okrećete svojim bogovima i idolima. Otkrijte ono što se u vama skriva i iznesite to na svetlost dana; pokažite se!“

Zbog toga što svaka osoba koja istražuje svoju unutrašnjost iznosi ono što je u njoj misteriozno skriveno, senka zaklanja svaki oblik društva koji bi mogao da egzistira pod kapom nebeskom!

Sva društva drhte pred odlučnim nadiranjem prezrene aristokratije probisveta, nedodirljivih, jedinstvenih, vladara nad idealom, pobednika ništavila. Zato krenimo, ikonoborci, napred!

“Nebo je već proročanski tamno i tiho!”

Heroj crvenih, crnih i crveno-crnih

Florian Geyer

Florian Geyer, nemački vitez iz Giebelstadta, tokom Seljačkog rata (1524-1526) komandovao je tzv. Crnom četom (Schwarzer Haufen), jedinom poznatom jedinicom teške konjice u evropskoj istoriji koja se borila na strani potlačenih.

Geyera danas podjednako poštuju i levičari i desničari (8. SS konjička divizija nosila je njegovo ime), a pesma "Wir sind des Geyers schwarzer Haufen" / "Mi smo Gejerova Crna četa" postala je omiljena među komunistima i anarhistima, iako je melodiju komponovao Fritz Sotke, autor himne Hitlerjugenda.

Blez Sandrar: ZAŠTO

Blez Sandrar

Ptica zvižduće i peva
Majmun je gleda
Nadmoćno
A ja radim smešeći se

Sve što mi se događa baš mi je svejedno
I sve što radim ni najmanje me se ne tiče
Dok pogledom pratim nekog koji nije tu

Pišem leđima okrenut kretanju broda
Sunce je u izmaglici

Napred
Natrag

Da

All My Rowdy Friends Are Dead

Juče sam pronašao rolnu 35mm filma. Nije bilo šanse da provalim šta se na njemu nalazi. Nerazgovetni narandžasti likovi, antičke građevine, neka reka ili more... Nisam mogao da se setim ni kada je sve to snimljeno.

Danas sam odneo film u fotografsku radnju i par sati kasnije na monitoru su se pojavile slike iz Budimpešte, Beograda, Atine i Ritopeka. Šest meseci mog života. 1993/94 godina, ako se ne varam. Lica koja sam već zaboravio. Na prve dve fotografije - prijateljica koja je pre par godina umrla od AIDS-a.

Nasuo sam orahovaču, pustio Quadrajetse "All My Rowdy Friends Are Dead" i zapalio cigaretu.

Agarta

(članak u: Manguel, Alberto, and Gianni Guadalupi – The Dictionary of Imaginary Places. New York 1999)

AGARTA, drevno kraljevstvo u Šri Lanki (iako neki putnici kažu da se nalazi na Tibetu). Agarta je znamenita prvenstveno po tome što su je mnogi posetioci obišli a da to nikada nisu spoznali. Potpuno nesvesni, oni su verovatno zurili u čuveni Univerzitet Znanja – Paradesu, u kome se čuvaju sva duhovna i okultna blaga čovečanstva. Nesvesni toga, oni su se šetali i prestonicom Agarte, u kojoj je smešten zlatni presto ukrašen sa dva miliona figura božanstava. Možda im je rečeno (ali se oni toga sada ne sećaju) da ovo božansko mnoštvo održava poredak na našoj planeti. Ako bi običan smrtnik ikada uvredio i jednog od dva miliona bogova, njihov božanski gnev bi se odmah osetio: mora bi presušila a planine bi se pretvorile u pustinje.
Verovatno je besmisleno dodati (jer bi posetioci sve to videli i ponovo zaboravili) da se u Agarti nalazi najveća biblioteka kamenih knjiga na svetu, a da u njenu faunu spadaju oštrozube ptice i kornjače sa šest nogu, dok mnogi stanovnici imaju zmijske jezike.
Zaboravljenu Agartu brani malobrojna ali moćna armija Templara ili Konfederata Agarte.

Najusamljenije mesto na svetu

Iako se salonski komunisti i anarhisti sa ovim verovatno ne bi složili, mnogi smatraju da zajednica na Tristanu da Cunhi, vulkanskom ostrvu udaljenom 2000 km od Sv. Jelene i 2800 km od najbližeg kopna – Rta Dobre nade, koja u današnje vreme broji 296 stanovnika, predstavlja jedini primer u praksi ostvarenog komunističkog društva.

O njoj je pisao i naš poznati matematičar Mihailo Petrović – Alas u knjizi "Po zabačenim ostrvima" (1936):

„Da nije gladi, ostrvljani bi, po socijalističkim pojmovima, bili najzadovoljniji i najsrećniji narod na svetu. Na ostrvu nema nikakve vlasti; ne plaća se ni porez ni prirez, ne postoji vojna obaveza, nikakav novac i nikakva nejednakost ni u pravu ni u dužnostina. Potpuna jednakost i bratstvo, zajednička oskudica ili predovoljstvo, zajedninčke nevolje, opasnosti i napori koji se čine u interesu sviju, čine da među stanovnicima, nema ni zavisti, ni sporova ikakve vrste. I to se njima toliko sviđa, da na uvek ponavljane ponude kapetana brodova da se prijavi ko god hoće da ga preveze u kulturne oblasti, nije se dosad prijavio nijedan stanovnik ostrva. Poznata je istorija ostrvljanina koji se u jednoj prilici prevezao u Keptaun, gde je odmah dobio u varoši bezbrižnu i dobro izgrađenu službu. Kad je posle godinu dana pristao u tome pristaništu engleski brod koji je nosio namirnice za ostrvo Tristan D' Akunja, on je umolio kapetana broda da ga vrati na ostrvo, pored svega toga što na ovome nije ostavio nikoga od porodice. I kapetan našeg broda ponovio je takvu ponudu, ali niko od stanovnika nije hteo ni da čuje za napuštanje ostrva.“


Tristan da Cunha

La bella Simonetta (Simoneta Vespuči)

Pjero di Kozimo:
Kleopatra (1490).
Portret Simonete Vespuči.

Kada se Đenovljanka Simoneta Kataneo udala 1463. godine za Marka Vespučija, dalekog rođaka čuvenog istraživača Ameriga, čitava Firenca bila je opčinjena njenom lepotom, uključujući tu i Đulijana Medičija, mlađeg brata Lorenca Veličanstvenog. Na turniru koji se održao 1475. godine na Trgu Santa Kroče, njegov barjak bio je ukrašen slikom Lepe Simonete (La bella Simonetta), koju je Sandro Botičeli predstavio kao Atenu Paladu. Nažalost, ona je umrla već sledeće godine od tuberkuloze, a mnogi istoričari smatraju da je njen idealizovani lik prikazan i na delima kao što su Rađanje Venere i Primavera. O naklonosti koju je Botičeli osećao prema Simoneti možda najbolje govori umetnikov zahtev da bude sahranjen kraj njenih nogu u Onjisanti - porodičnoj crkvi Vespučijevih u Firenci. Želja mu je zaista i ispunjena 1510. - 34 godine nakon Simonetine smrti.

Sandro Botičeli: Rađanje Venere (1486)

Mamihlapinatapai

Na jeziku naroda Yaghan (Ognjena zemlja) Mamihlapinatapai znači "gledajući jedno drugome u oči s nadom da će onaj drugi uraditi ono što oboje žele, ali se ne usuđuju da to i učine."

Tačan smisao ove reči, koja se našla i u Guinnessovoj knjizi rekorda, danas zna samo poslednji živi predstavnik naroda Yaghan - Cristina Calderón iz sela Ukika na čileanskom ostrvu Navarino.


Cristina Calderón

Poželjan kraj

1. januar 2031.

Tvoje lice - prva slika u Novoj godini i poslednja u životu. Umirem sa osmehom na licu. Konačno.