Žan Žerson: O UGLEDANJU NA HRISTA

Žan Žerson (1363-1429) kao
hodočasnik, prema Direru

"Mnogi se zamaraju i kinje da steknu znanje, a video sam, kaže Mudrac, da je i to bila taština, trud i patnja duha. Od kakve vam je koristi da spoznate stvari ovozemaljske, kad će i sâm ovaj svet proći? Sudnjeg dana niko vas neće pitati šta ste znali, već šta ste učinili, i neće u Paklu, put kojeg hitate, biti znanja. Prestanite sa uzaludnim trudom."

Dr Ksenija Atanasijević: SMISAO I VREDNOST EGZISTENCIJE (odlomak)

Ksenija Atanasijević (1894-1981)

Malo je poznat jedan vrlo oštar Kantov sud o vrednosti egzistencije. U svom spisu Über das Misslingen aller philosophischen Versuche in der Theodicee (O neuspehu svih filosofskih pokušaja teodiceje), iz 1791. godine, Kant piše: "Da li bi ijedan čovek zdravog razuma, koji je dovoljno dugo živeo i razmišljao o vrednosti ljudske egzistencije, poželeo da ponovo prođe kroz kukavnu igru života - ne kažem pod istim uslovima, nego pod bilo kojim uslovima?" Svakako je navedeni stav uvek savršeno uravnoteženog i objektivnog filosofa sugerirao Šopenhauera da istu misao temperamentno izrazi: "Kad bi se zakucalo na grobove, i mrtvi upitali da li bi želeli da ponovo ustanu - oni bi odrečno zatresli glavom."

Francisco Sančez: O TOME DA SE NIŠTA NE MOŽE SAZNATI

Naslovna strana knjige
O tome da se ništa ne može saznati
(Quid nihil scitur, 1581)

"Ne znam čak ni to da ne znam ništa, pa ipak zaključujem da niti ja znam, niti znaju drugi."

- Francisko Sančez (oko 1550-1623), O tome da se ništa ne može saznati (Quod nihil scitur, 1581)

Anri Mišo: SPOKOJAN ČOVEK

Pruživši ruku iz kreveta, Plim se iznenadi što nije dodirnuo zid. „Pazi“, pomisli on, „mora da su ga mravi pojeli...“ I opet zaspa.
Nešto kasnije, njegova žena ga ščepa i stade da ga drmusa. „Pogledaj“, reče ona, „lenštino jedna! Dok si ti spavao, nama su ukrali kuću.“ I zaista: nebo, netaknuto, čisto kao suza, prostiralo se svud unaokolo. „Šta je, tu je“, pomisli on, „svršena stvar.“
Malo zatim, ču se neka buka. To je voz jurio na njih svom brzinom. „Sudeći po tome kako žuri“, mislio je Plim, „sigurno će stići pre nas.“ I opet zaspa.
Onda ga probudi zima. Bio je sav obliven krvlju. Nekoliko parčadi njegove žene ležalo je kraj njega. „Krv“, pomisli on, „uvek donosi gomilu neprijatnosti. Taj voz baš nije morao da naiđe. Bio bih zaista srećan da nije naišao. Ali pošto je već prošao...“ I on opet zaspa.
– Ali, govorio je sudija, kako vi objašnjavate to što je vaša žena mogla da se rani tako da bude nađena isečena na osam komada, a da vi – koji ste sve vreme bili kraj nje – niste bili u stanju da učinite ništa da je u tome sprečite, čak niste ništa ni primetili. To je tajna. To je ključ čitave ove afere.

"Kapela Matis" u Vensu

Anri Matis

Anri Matis (1869-1954), po ubeđenju ateista, poslednje godine života proveo je radeći na dekoraciji Kapele Ružarija u Vensu, a pojedine crteže doslovno je završio iz svoje bolesničke postelje. Ovaj projekat je nastao kao plod njegovog višegodišnjeg platonskog prijateljstva sa medicinskom sestrom Monik Buržua, koja se zakaluđerila u dominikanskom manastiru.

D.S. Mereškovski: JULIJAN OTPADNIK

IULIANUS APOSTATA (Giovan Battista Cavalieri,
Romanorum imperatorum effigies, Roma, 1592)

Cezar se sećao beskrajnih prepiraka pravoslavnih i arijevaca, koje su se vodile na Milanskom saboru za vreme Konstancija. Namisli da se koristi tom svađom za svoje ciljeve i odluči da sazove crkveni sabor, kao što su to činili i njegovi hrišćanski preci, Konstantin Veliki i Konstancije.
Jednom, sasvim otvoreno, objavi svojim preneraženim prijateljima kako hoće, umesto svakih nasilja i gonjenja, galilejcima da dopusti slobodu ispovedanja vere, da vrati iz progonstva donatiste, semiarijevce, markionite, montaniste, cecilijance i druge jeretike, koji, saborskim rešenjem za vreme Konstantina i Konstancija, behu prognani. On beše uveren da boljeg sredstva nema za uništenje hrišćanstva.
„Videćete, prijatelji“, govoraše imperator, „čim se svi oni vrate na pređašnja mesta, takva će se svađa izroditi među bratoljupcima, da će rastrgnuti jedan drugog, kao divlji zverovi i osramotiće ime svoga Učitelja pre no što bih ja to mogao postići i najljućim kaznama.“

Izvor: D. Mereškovski - Smrt bogova (Beograd, 1923)

Laputa, Mikromegas i Marsovi sateliti

Laputa

U trećem delu "Guliverovih putovanja" (Put u Laputu) iz 1726. godine, Džonatan Svift kaže da oko Marsa kruže dva satelita, a njih pominje i vanzemaljski putnik koji u Volterovoj priči "Mikromegas" (1750) posećuje našu planetu.
Kada su Marsovi pratioci Fobos i Deimos zaista i otkriveni 1877. godine, ispostavilo se da su predviđanja ove dvojice pisaca bila u potpunosti tačna, pa su na Deimosu dva kratera nazvana u njihovu čast - Svift i Volter.

Ralf Elison: NEVIDLJIVI ČOVEK

Invisible Man, prvo američko izdanje
(Random House, 1952)

"Ja sam nevidljivi čovek. Ne, ja nisam jedna od sablasti koje su progonile Edgara Alana Poa; nisam ni ektoplazma iz nekog holivudskog filma. Ja sam čovek sazdan od materije, mesa i kostiju, vlakana i tečnosti - i čak bi se moglo reći da posedujem razum. Ja sam nevidljiv jer ljudi odbijaju da me vide. [...] A i kada mi priđu, vide samo moje okruženje, sebe same ili plodove sopstvene mašte - zaista, vide sve, sve osim mene."

Mesečev zec

Shirley Kite: New Moon. Ilustracija iz knjige
G.A. Grant-Schaefera The Music Hour. First Book (1927)

Prema budističkom predanju, Bodisatva se nije rađao samo u ljudskom obliku, već se za vladavine Bramadate u Benaresu pojavio i u obličju zeca. Sa svoja tri prijatelja - majmunom, šakalom i vidrom - živeo je u šumi na obali Ganga sve dok jednog dana bog Saka nije odlučio da ih iskuša. Prerušen u prosjaka, Saka je zatražio hranu i vidra mu je donela ribu, šakal mrtvog guštera, majmun plodove manga, a zec, koji se hranio isključivo travom, odlučio je da žrtvuje sopstveno telo, pa je uskočio u vatru. Saka mu je poštedeo život i u znak zahvalnosti iscrtao na mesečevoj površini njegov lik.
Zanimljivo je da su slično predanje imali i Asteci koji su verovali da je zec ponudio svoje telo bogu Kecalkoatlu, dok je ovaj umirao od gladi u nekoj pustinji.

Epikurejski epitaf

NISAM POSTOJAO, POSTOJAO SAM, SEĆAM SE, NEMA ME, NIJE ME BRIGA

(Non fui, fui, memini, non sum, non curo)

- Epikurejski epitaf

Mandorla

Finnegans Wake
(Folio Society, 2014)

Moje znanje engleskog jezika je nedovoljno da bih Džojsovo Fineganovo bdenje čitao u originalu, a u mogućnost prevoda ovog dela na srpski (ili bilo koji drugi jezik) nemam baš previše poverenja.
Međutim, jedan detalj na ilustracijama Džona Vernona Lorda iz bibliofilskog izdanja koje je objavila londonska kuća Folio Society privukao mi je pažnju. U pitanju je drevni simbol poznat kao Vesica piscis, a u Fineganovom bdenju se zaista nalazi odgovarajući dijagram uz koji stoji rečenica: "Uteralterance or the Interplay of Bones in the Womb."

D.H. Lorens: LAĐA SMRTI

D.H. Lorens (1885-1930)

I.
Jesen je sad kada voće pada
i kad se dugo putuje prema zaboravu.
Jabuke padaju poput velikih kaplji rose
da ranom otvore izlaz iz sebe.
I vrijeme je da se ide, da se rastane
sa samim sobom, i da se izlaz nađe
iz klonulog sebe.

II.
Sagradi li svoju lađu smrti, o sagradi li?
O sagradi svoju lađu smrti, jer dobro će ti doći.
Turobni mrak je na pomolu, kad će jabuke padati
gusto, gotovo poput grmljavine, na stvrdnutu zemlju.
I smrt je u zraku poput mirisa pepela!
Ah! zar je ne mirišeš?
A u izubijanom tijelu, prestrašena duša
trza se i uzmiče, prežući pred studeni
što kroz otvore na nju puše.

III.
A može li čovjek naći svoj vlastiti mir
s običnim bodežom?
S bodežom, stiletom, metkom, čovjek može otvoriti
ranu i probiti izlaz iz sebe;
no je li to mir, o reci mi, je li to mir?
Zasigurno nije! jer kako bi ubojstvo, pa makar i ubojstvo
samoga sebe
ikad postiglo mir?