Nepodnošljiva lakoća umiranja (Ad infinitum 2)

Umetnost umiranja -
Ars Moriendi (oko 1450. godine)

Zatekao sam je na podu - hrpa kostiju i kože, uvaljana u sopstveni izmet, ostavljena da skapa kao skot.
Još uvek je disala. U očima su se nazirali poslednji tragovi svesti. Mrmljala je samo jedno ime - isto ono koje je uzalud dozivala danima, nedeljama.
Sa lakoćom sam je podigao i vratio u krevet. Njeno telo imalo je tek koji gram više od težine ljudske duše.
Pored jastuka pronašao sam flašicu punu vode. Starica je najverovatnije i pala pokušavajući, poput Tantala, da je dosegne. Izvukao sam sisaljku iz flašice i prineo je njenim ustima. Pila je i gušila se naizmenično.
Miris raspadanja postao je nepodnošljiv. Morao sam da izađem u hodnik i zapalim cigaretu. - Dan-dva najviše, računao sam. Sa agonijom umirućih imam dovoljno iskustva, a sa ljudskom okrutnošću - i previše. Baš zbog toga trebalo je da znam. Tačnije, znao sam, ali nisam želeo da prihvatim.
Dohvatio sam telefon, okrenuo sopstveni broj i izgovorio isto ono ime koje je starica ponavljala kao neku mantru. Sada će morati da dođe i ovaj besmisleni užas će se najzad okončati. Barem u ovome svetu. A u beskraju ostalih svetova nastaviće da se ponavlja unedogled. Ad infinitum.

(Beleška zapisana na margini nikad objavljenog srpskog prevoda Blackwoodovog Wendiga.
Autor nepoznat. Decembar 2011)

Hendrik Golcijus: SLAVA I ISTORIJA

Hendrik Golcijus (Hendrik Goltzius)
GLORIA ET HISTORIA
(1586)

Na sarkofagu sitnim slovima piše: Omnia morte cadunt, nescit mortem unica virtus, što bi otprilike trebalo da znači: "Sa smrću sve nestaje, samo vrlina ne poznaje smrt".

Kadmejska pobeda

Hendrik Golcijus (1558-1617) - Kadmo ubija zmaja

Poput Pirove, i "kadmejska pobeda" predstavlja uspeh ostvaren po cenu ogromnih gubitaka.
Prema grčkom predanju Kadmo, sin feničkog kralja Agenora, osnivač Tebe i tvorac grčkog alfabeta, uspeo je da ubije zmaja koji je živeo u jednoj pećini nedaleko od Kopajskog jezera, ali tek pošto su prethodno izginuli svi njegovi drugovi.




"Pobjednik pob'jeđenog dušmana duljinu gleda,
A glas najednoč se ču - odakle ne bješe lako
Doznati, ali se ču: "Što gledaš Agenorov sine?
Ubitu zmiju? I tebe ko zmiju gledat će ljudi."

(Ovidije - Metamorfoze, III, 94-97, u prevodu Tome Maretića)

Viljem Blejk: BOŽANSKA SLIKA

William Blake: A Divane Image

Okrutnost ima ljudsko srce,
A ljubomora ljudsko čelo,
Užas - božansko telo ljudsko,
A potaja ljudsko odelo.

Ljudsko odelo je kaljen čelik,
U ljudskom telu kovnica vrca,
Ljudsko je čelo peć pod ključem,
A gladan bezdan - ljudska srca.

(Prevod dr Ranka Kuić) 

Đuzepe Krespi: AMOR I PSIHA

Đuzepe Krespi
AMOR I PSIHA
(1707-1709)

Kada se prva Duša (Psihe) prepustila u ljubavnom zanosu Amoru (Erosu), iz njene krvi izrastao je najpre trnovit grm, a zatim je procvala i prva ruža da bude na radost onoj svetlosti koja je trebalo da se pojavi u grmu. Nakon toga, iz devičanske krvi ostalih Pronojinih kćeri niklo je i drugo mirisno cveće, a svako je nosilo u sebi klicu različitih arhonata i njihovih anđela, koji su kasnije iz vode stvorili sve vrste životinja, gmizavaca i ptica.

Odjek ovgog gnostičkog učenja o postanku sveta nalazimo u Apulejevom "Zlatnom magrcu" i priči o Amoru i Psihi, koju su hrišćanski autori različito tumačili - od alegorije čovekovog pada (Marcijan Kapela) pa sve do Bokačovog shvatanja da brak Amora i Psihe simbolizuje spajanje duše sa Bogom.

Na slici Đuzepe Krespija Psiha je prikazana u trenutku kada, uprkos izričitom upozorenju, pokušava da vidi lice svog zagonetnog ljubavnika. Sva njena patnja, iskušenja i ispaštanja bila su, dakle, kao i u Pandorinom slučaju, posledica jedne u osnovi pozitivne ljudske osobine - radoznalosti.