Nešto kasnije, njegova žena ga ščepa i stade da ga drmusa. „Pogledaj“, reče ona, „lenštino jedna! Dok si ti spavao, nama su ukrali kuću.“ I zaista: nebo, netaknuto, čisto kao suza, prostiralo se svud unaokolo. „Šta je, tu je“, pomisli on, „svršena stvar.“
Malo zatim, ču se neka buka. To je voz jurio na njih svom brzinom. „Sudeći po tome kako žuri“, mislio je Plim, „sigurno će stići pre nas.“ I opet zaspa.
Onda ga probudi zima. Bio je sav obliven krvlju. Nekoliko parčadi njegove žene ležalo je kraj njega. „Krv“, pomisli on, „uvek donosi gomilu neprijatnosti. Taj voz baš nije morao da naiđe. Bio bih zaista srećan da nije naišao. Ali pošto je već prošao...“ I on opet zaspa.
– Ali, govorio je sudija, kako vi objašnjavate to što je vaša žena mogla da se rani tako da bude nađena isečena na osam komada, a da vi – koji ste sve vreme bili kraj nje – niste bili u stanju da učinite ništa da je u tome sprečite, čak niste ništa ni primetili. To je tajna. To je ključ čitave ove afere.