Postao je običaj da se tehnika okrivljuje za nedela koja nije počinila, niti je u stanju da ih počini bez posredstva ljudskih ruku. Kaže se, doduše, da se ona iz naših ruku istrgla i osamostalila do te mere da je, poput čudovišnih naprava iz naučno-fantastičnih romana, počela da nas kinji i tlači. Ali taj humanistički vapaj počinje pomalo da zvuči kao opravdanje za nedela ljudi, loših graditelja i njihovih još gorih poslodavaca, nespretnih upravljača mašina i brzopletih ekonomista, prepredenih upravitelja štamparija i televizijskih mreža i ostalih kovača lažne sreće, novca i oružja. Ako je čovek iskovao oruđa kojima nije dorastao i koja se okreću protiv njega, bilo bi prirodnije da za to okrivi sebe nego dela svojih ruku. Kako se mogu mašine naučiti redu ako nered vlada među ljudima i u samom čoveku? Sama po sebi, mašina nije ni ružna ni zla: ona se pretvara u strašilo ako je čovek prestrašen i ako su odnosi koji vladaju u društvu zastrašujući.
Izvor: Zoran Mišić - Kritika pesničkog iskustva (SKZ, Beograd, 1976)
