All My Rowdy Friends Are Dead

Juče sam pronašao rolnu 35mm filma. Nije bilo šanse da provalim šta se na njemu nalazi. Nerazgovetni narandžasti likovi, antičke građevine, neka reka ili more... Nisam mogao da se setim ni kada je sve to snimljeno.

Danas sam odneo film u fotografsku radnju i par sati kasnije na monitoru su se pojavile slike iz Budimpešte, Beograda, Atine i Ritopeka. Šest meseci mog života. 1993/94 godina, ako se ne varam. Lica koja sam već zaboravio. Na prve dve fotografije - prijateljica koja je pre par godina umrla od AIDS-a.

Nasuo sam orahovaču, pustio Quadrajetse "All My Rowdy Friends Are Dead" i zapalio cigaretu.

Agarta

(članak u: Manguel, Alberto, and Gianni Guadalupi – The Dictionary of Imaginary Places. New York 1999)

AGARTA, drevno kraljevstvo u Šri Lanki (iako neki putnici kažu da se nalazi na Tibetu). Agarta je znamenita prvenstveno po tome što su je mnogi posetioci obišli a da to nikada nisu spoznali. Potpuno nesvesni, oni su verovatno zurili u čuveni Univerzitet Znanja – Paradesu, u kome se čuvaju sva duhovna i okultna blaga čovečanstva. Nesvesni toga, oni su se šetali i prestonicom Agarte, u kojoj je smešten zlatni presto ukrašen sa dva miliona figura božanstava. Možda im je rečeno (ali se oni toga sada ne sećaju) da ovo božansko mnoštvo održava poredak na našoj planeti. Ako bi običan smrtnik ikada uvredio i jednog od dva miliona bogova, njihov božanski gnev bi se odmah osetio: mora bi presušila a planine bi se pretvorile u pustinje.
Verovatno je besmisleno dodati (jer bi posetioci sve to videli i ponovo zaboravili) da se u Agarti nalazi najveća biblioteka kamenih knjiga na svetu, a da u njenu faunu spadaju oštrozube ptice i kornjače sa šest nogu, dok mnogi stanovnici imaju zmijske jezike.
Zaboravljenu Agartu brani malobrojna ali moćna armija Templara ili Konfederata Agarte.

Najusamljenije mesto na svetu

Iako se salonski komunisti i anarhisti sa ovim verovatno ne bi složili, mnogi smatraju da zajednica na Tristanu da Cunhi, vulkanskom ostrvu udaljenom 2000 km od Sv. Jelene i 2800 km od najbližeg kopna – Rta Dobre nade, koja u današnje vreme broji 296 stanovnika, predstavlja jedini primer u praksi ostvarenog komunističkog društva.

O njoj je pisao i naš poznati matematičar Mihailo Petrović – Alas u knjizi "Po zabačenim ostrvima" (1936):

„Da nije gladi, ostrvljani bi, po socijalističkim pojmovima, bili najzadovoljniji i najsrećniji narod na svetu. Na ostrvu nema nikakve vlasti; ne plaća se ni porez ni prirez, ne postoji vojna obaveza, nikakav novac i nikakva nejednakost ni u pravu ni u dužnostina. Potpuna jednakost i bratstvo, zajednička oskudica ili predovoljstvo, zajedninčke nevolje, opasnosti i napori koji se čine u interesu sviju, čine da među stanovnicima, nema ni zavisti, ni sporova ikakve vrste. I to se njima toliko sviđa, da na uvek ponavljane ponude kapetana brodova da se prijavi ko god hoće da ga preveze u kulturne oblasti, nije se dosad prijavio nijedan stanovnik ostrva. Poznata je istorija ostrvljanina koji se u jednoj prilici prevezao u Keptaun, gde je odmah dobio u varoši bezbrižnu i dobro izgrađenu službu. Kad je posle godinu dana pristao u tome pristaništu engleski brod koji je nosio namirnice za ostrvo Tristan D' Akunja, on je umolio kapetana broda da ga vrati na ostrvo, pored svega toga što na ovome nije ostavio nikoga od porodice. I kapetan našeg broda ponovio je takvu ponudu, ali niko od stanovnika nije hteo ni da čuje za napuštanje ostrva.“


Tristan da Cunha

La bella Simonetta (Simoneta Vespuči)

Pjero di Kozimo:
Kleopatra (1490).
Portret Simonete Vespuči.

Kada se Đenovljanka Simoneta Kataneo udala 1463. godine za Marka Vespučija, dalekog rođaka čuvenog istraživača Ameriga, čitava Firenca bila je opčinjena njenom lepotom, uključujući tu i Đulijana Medičija, mlađeg brata Lorenca Veličanstvenog. Na turniru koji se održao 1475. godine na Trgu Santa Kroče, njegov barjak bio je ukrašen slikom Lepe Simonete (La bella Simonetta), koju je Sandro Botičeli predstavio kao Atenu Paladu. Nažalost, ona je umrla već sledeće godine od tuberkuloze, a mnogi istoričari smatraju da je njen idealizovani lik prikazan i na delima kao što su Rađanje Venere i Primavera. O naklonosti koju je Botičeli osećao prema Simoneti možda najbolje govori umetnikov zahtev da bude sahranjen kraj njenih nogu u Onjisanti - porodičnoj crkvi Vespučijevih u Firenci. Želja mu je zaista i ispunjena 1510. - 34 godine nakon Simonetine smrti.

Sandro Botičeli: Rađanje Venere (1486)

Mamihlapinatapai

Na jeziku naroda Yaghan (Ognjena zemlja) Mamihlapinatapai znači "gledajući jedno drugome u oči s nadom da će onaj drugi uraditi ono što oboje žele, ali se ne usuđuju da to i učine."

Tačan smisao ove reči, koja se našla i u Guinnessovoj knjizi rekorda, danas zna samo poslednji živi predstavnik naroda Yaghan - Cristina Calderón iz sela Ukika na čileanskom ostrvu Navarino.


Cristina Calderón

Poželjan kraj

1. januar 2031.

Tvoje lice - prva slika u Novoj godini i poslednja u životu. Umirem sa osmehom na licu. Konačno.