Gde nema agona, nastupa agonija

Beato Angelico: Adorazione dei

Tu samrtničku perspektivu »permisivnog društva« danas najavljuje fenomen »smrti umetnosti« kao vrednosti svedene na puki hobi, prostor dokolice. Naime, umetnost je izuzetno senzibilan medijum koji uspeva da opazi predznake velikih promena i sila. Umetnost odražava ne toliko svoju savremenost koliko budućnost. Tako je slom svih hijerarhija u »permisivnom društvu« već odavno najavio slom svih kriterijuma i aksiologija umetnosti. U suštini, već čitav vek aksiologija umetnosti modernog doba svedena je na model koji je predložio i jezgrovito izložio Valery: umetničko delo treba vrednovati na osnovu njegovih sopstvenih normi, sadržanih u nameri stvaranja. Dakle, stepen vrednosti nekog dela određuje se distancom između namere i realizacije: što je rezultat bliži nameri, to je i delo bolje. Ne treba imati veliku pamet pa proniknuti u katastrofalne posledice takvog kriterijuma vrednosti. Na osnovu takvog kriterijuma, dnevnik neke prostitutke može biti bolji od dela Dostojevskog, a »izmet umetnika« Manzzonija vredniji od slike Beata Angelica. Naime, distanca između stvaralačkog cilja prostituke ili umetnika koji konzervira svoj izmet i njihovih rezultata — jeste nulta distanca, u smislu potpune podudarnosti namere i dela, za razliku od Dostojevskog ili Beata Angelica, čija dela nisu savršena u idealnom smislu postavljenih zahteva. Takav sistem neminovno vodi podržavanju mediokritetskih zahteva jer se oni najlakše realizuju. I upravo je ta aksiologija osnova na kojoj počiva ideologija mediokritetstva »permisivnog društva«.

Ali razina mediokritetstva nije večno fiksirana, jer je po definiciji određuju razine superiornosti i niskosti. I pošto »permisivno društvo« obeshrabruje težnju čoveka da prevaziđe sebe a podržava svaku osrednjost, to u situaciji iščeznuća svih visokih referenci i samo mediokritetstvo postaje superiorna razina. Ono što je u normalnom društvu osrednjost, to u »permisivnom društvu« mora postati nedostižni vrh. Dakle, u pitanju je i proces snižavanja nivoa osrednjosti do samog dna ništarija ili niskosti, ali bez one svireposti i energija »hladnih«. Kao što kaže Ortega y Gasset, na tom dnu pâda »nestaje mržnja prema eminentnim manjinama. Priznaje se neophodnost njene specifične intervencije u društvenom životu. Na taj način, zatvara se jedan i počinje drugi istorijski ciklus«.

Izvor: Dragoš Kalajić, Smak sveta (Zagreb, 1979)

308 godina pod Turcima (i ostalima)

Kupinik

Matematika i istorija nikada nisu bile preterano popularne nauke na ovim prostorima, pa je jedna od opšteprihvaćenih istina i ona o "petstogodišnjem ropstvu pod Turcima".

Nažalost, čak ni u slučaju da se kao godina pada Srbije uzme 1389, to ne bi bilo tačno jer je od nje do Jedrenskog mira (1829) proteklo 440 godina.

"Uža" Srbija je, zapravo, ušla u sastav Turske carevine tek 1459, ali su se sremski Brankovići održali do 1521. godine u Vojvodini (Zmaj Ognjeni Vuk - Vuk Grgurević, unuk despota Đurđa, i njegovi naslednici).

Sremsku Despotovinu uništio je Sulejman Veličanstveni kada je 1521. godine zauzeo njenu prestonicu Kupinik. Sve četiri kule ovog utvrđenja sa svojim različitim osnovama (okrugla, kvadratna, heksagonalna i oktagonalna), koje ukazuju na srednjovekovnu mistiku broja, mogle su da se vide do pre petnaestak godina. Kupinik je sada zarastao u korov i ostavljen da propadne, valjda da ne bi protivurečio srpskoj istorijskoj svesti.