 |
| Beato Angelico: Adorazione dei |
Tu samrtničku perspektivu »permisivnog društva« danas najavljuje fenomen »smrti umetnosti« kao vrednosti svedene na puki hobi, prostor dokolice. Naime, umetnost je izuzetno senzibilan medijum koji uspeva da opazi predznake velikih promena i sila. Umetnost odražava ne toliko svoju savremenost koliko budućnost. Tako je slom svih hijerarhija u »permisivnom društvu« već odavno najavio slom svih kriterijuma i aksiologija umetnosti. U suštini, već čitav vek aksiologija umetnosti modernog doba svedena je na model koji je predložio i jezgrovito izložio Valery: umetničko delo treba vrednovati na osnovu njegovih sopstvenih normi, sadržanih u nameri stvaranja. Dakle, stepen vrednosti nekog dela određuje se distancom između namere i realizacije: što je rezultat bliži nameri, to je i delo bolje. Ne treba imati veliku pamet pa proniknuti u katastrofalne posledice takvog kriterijuma vrednosti. Na osnovu takvog kriterijuma, dnevnik neke prostitutke može biti bolji od dela Dostojevskog, a »izmet umetnika« Manzzonija vredniji od slike Beata Angelica. Naime, distanca između stvaralačkog cilja prostituke ili umetnika koji konzervira svoj izmet i njihovih rezultata — jeste nulta distanca, u smislu potpune podudarnosti namere i dela, za razliku od Dostojevskog ili Beata Angelica, čija dela nisu savršena u idealnom smislu postavljenih zahteva. Takav sistem neminovno vodi podržavanju mediokritetskih zahteva jer se oni najlakše realizuju. I upravo je ta aksiologija osnova na kojoj počiva ideologija mediokritetstva »permisivnog društva«.
Ali razina mediokritetstva nije večno fiksirana, jer je po definiciji određuju razine superiornosti i niskosti. I pošto »permisivno društvo« obeshrabruje težnju čoveka da prevaziđe sebe a podržava svaku osrednjost, to u situaciji iščeznuća svih visokih referenci i samo mediokritetstvo postaje superiorna razina. Ono što je u normalnom društvu osrednjost, to u »permisivnom društvu« mora postati nedostižni vrh. Dakle, u pitanju je i proces snižavanja nivoa osrednjosti do samog dna ništarija ili niskosti, ali bez one svireposti i energija »hladnih«. Kao što kaže Ortega y Gasset, na tom dnu pâda »nestaje mržnja prema eminentnim manjinama. Priznaje se neophodnost njene specifične intervencije u društvenom životu. Na taj način, zatvara se jedan i počinje drugi istorijski ciklus«.
Izvor: Dragoš Kalajić, Smak sveta (Zagreb, 1979)
