Kako ti je kada se jednog dana ili noći demon došunja u tvoju najusamljeniju usamljenost i kaže ti: "Ovakav život kakvim sada živiš i kakvim si živeo, moraćeš da živiš još jednom i još bezbroj puta, i u tome neće biti ničeg novog, nego će ti se morati vratiti svaka bol i svako uživanje i svaka misao i uzdah i sve neizrecivo malo i veliko u tvom životu, i sve istim redom i posledicom - a isto tako ovaj trenutak i ja sâm. Večni peščani sat postojanja ponovo će se okrenuti - a i ti sa njim, zrnce prašine od prašine!" Da li se nećeš baciti na noge i škrgutati zubima i proklinjati demona, koji je tako govorio?
Ili da li si jednom doživeo silan trenutak, kada bi mu mogao odgovoriti: "Ti si bog i nikada nisam čuo nešto božanskije"? Kada te obuzme ta misao, ona će te, kakav si, preobraziti i možda smrviti; pitanje kod svega i svakog: "Hoćeš li to jednom ili bezbroj puta?" kao najveća težina ležaće na tvom delanju! Ili kako bi mogao sebi i svom životu postati dobar, da ništa više ne tražiš, nego posle tog večnog potvrđivanja i zapečaćivanja?
(Fridrih Niče, Vesela nauka, 341)
