Poslednje uporište

Castel Nuovo, današnji Herceg Novi

U vojnoj terminologiji izraz "poslednje uporište" odnosi se na situaciju kada preostale trupe, uprkos beznadežnoj situaciji u kojoj se nalaze, zauzmu odbrambeni položaj i, umesto da se predaju ili povuku, ostaju na njemu sve do kraja, sve do pogibije poslednjeg vojnika. Koliko mi je poznato, vojskovođe su donosile odluku da se borba nastavi do sopstvene propasti isključivo iz dva razloga. Prvi od njih je razumljiv i u današnje vreme jer je imao za cilj strateško zadržavanje protivnika, dok se drugi oslanja na neke arhaične reči kao što su, npr. čast, dostojanstvo, ljubav prema Bogu, bližnjima ili domovini. Kako god, istorija je zabeležila veliki broj primera - od Termopila, preko Masade pa sve do Denkerka. Na ovim prostorima bilo je takođe mnoštvo slučajeva od kojih mi najpre pada na pamet herojska odbrana Herceg Novog tokom Venecijansko-turskog rata (1537-1540), kada je šačica španskih vojnika, predvođena zapovednikom Franciskom de Sarmientom, dve nedelje uspevala da se odupre napadu neuporedivo nadmoćnijeg protivnika pod komandom Hajredina Barbarose. Od 3.000 branilaca preživelo je samo 100, dok je na bojnom polju od 50.000 Turaka svoje kosti ostavilo njih 20.000.

Atar iz Nišapura: LJUBAV PREMA RUŽI

Atar iz Nišapura (1145-1221)

SLAVUJ
„[...] Ljubav za ružom meni je dovoljna,
potraga za ružom jedina istina.
Slavuji nisu bića te snage i dina
da pronađu put do Simurgovih visina.
Moja ljubav je ovdje, taj put me ne vuče
odijelit’ me ništa neće od voljene ruže!
Zbog mene ona pupa, bez nje nema sreće;
ništa na svijetu od ruže nije veće.
Pupoljci njeni cvatu u očima mojim;
kad s njom noć ne podjelim, k’o da ne postojim.“

Ibn Arabijev "patetični Bog"

Ibn Arabi (1165-1240)

Jedino što bih sa sigurnošću mogao da kažem o Bogu, pod uslovom da On uopšte postoji, jeste da je bezgraničan, samosvestan, i posledično - kosmički usamljen.
A onda i biblijska priča o tome da je prvog čoveka stvorio po sopstvenom liku i dao mu družbenicu dobija sasvim drugi smisao. Henry Corbin tvrdi da je Ibn Arabi prvi mislilac koji je Boga poistovetio ne sa nekom svemogućom silom nego sa tugom primordijalne samoće, pa ga zbog toga i naziva "patetičnim Bogom".

Toma Kempijski: RAZMIŠLJANJE O SMRTI

Toma Kempijski (1379-1471)

1. Ovdje će ti brzo biti kraj. Stoga pogledaj kako je s tobom. Čovjek danas živi, sutra ga već nema. A kad iščezne s očiju, brzo nestane i iz sjećanja. O tupoga li i krutoga ljudskog srca! Obazire se samo na sadašnje stvari, a za buduće malo mari. U svakom djelu i namisli vladaj tako, kao da ćeš danas umirijeti. Kad bi imao čistu savjest, ne bi se osobito bojao smrti. Mnogo je bolje čuvati se grijeha, nego bježati od smrti. Ako nisi pripravan danas, kako ćeš biti sutra? Sutra je nesigurno i tko zna hoćeš li ga imati?

2. Što koristi dugo živjeti kad se malo popravljamo? Ah, dug život često ne popravlja, već nerijetko umnožava krivicu. O da smo bar jedan dan ispravno živjeli na ovome svijetu! Mnogi broje godine od obraćenja, ali je često sitan plod njihova poboljšanja. Ako je strašno umrijeti, možda je još pogibeljnije dugo živjeti. Blažen onaj koji uvijek ima pred očima čas svoje smrti i svaki se dan pripravlja na umiranje. Ako si vidio nekoga umirati, znaj da ćeš ti istim putem prolaziti.

3. Kad svane, pomisli da nećeš doživjeti večeri. Kad smrkne, ne usuđuj se nadati jutru. Budi, dakle, uvijek pripravan i živi tako da te smrt nikad ne zatekne nepripravna. Mnogi umiru naglo i neočekivano. “Jer u čas kad i ne mislite, Sin čovječji dolazi.” Kad dođe taj posljednji trenutak, počet ćeš mnogo drukčije misliti o čitavu svojem proteklom životu i vrlo ćeš žaliti što si bio tako nemaran i mlak.

Đovani Papini: DUHOVNA SMRT (odlomak)

Đovani Papini (1881-1956)

Ne samo da je tajna života u smrti nego je i tajna svetlosti u tami, tajna dobra u zlu, tajna istine u prevari, tajna da u ne. Dakle, svaki Faust koji želi da živi, svaka požudna duša koja želi da zagrli život kao što se grli ljubavnica, da bi ga u celosti osetila, u celosti obljubila, u celosti uživala, treba da se pripremi za umiranje, treba da se nađe unutar smrti. Ako ponekad u nekom trenutku i uspemo da živimo intenzivno, to je zbog toga što život predstavlja lagano umiranje i što je svako zadovoljstvo jedan od grčeva i hropaca ove dugačke agonije.