 |
| Umetnost umiranja - Ars Moriendi (oko 1450. godine) |
Zatekao sam je na podu - hrpa kostiju i kože, uvaljana u sopstveni izmet, ostavljena da skapa kao skot.
Još uvek je disala. U očima su se nazirali poslednji tragovi svesti. Mrmljala je samo jedno ime - isto ono koje je uzalud dozivala danima, nedeljama.
Sa lakoćom sam je podigao i vratio u krevet. Njeno telo imalo je tek koji gram više od težine ljudske duše.
Pored jastuka pronašao sam flašicu punu vode. Starica je najverovatnije i pala pokušavajući, poput Tantala, da je dosegne. Izvukao sam sisaljku iz flašice i prineo je njenim ustima. Pila je i gušila se naizmenično.
Miris raspadanja postao je nepodnošljiv. Morao sam da izađem u hodnik i zapalim cigaretu. - Dan-dva najviše, računao sam. Sa agonijom umirućih imam dovoljno iskustva, a sa ljudskom okrutnošću - i previše. Baš zbog toga trebalo je da znam. Tačnije, znao sam, ali nisam želeo da prihvatim.
Dohvatio sam telefon, okrenuo sopstveni broj i izgovorio isto ono ime koje je starica ponavljala kao neku mantru. Sada će morati da dođe i ovaj besmisleni užas će se najzad okončati. Barem u ovome svetu. A u beskraju ostalih svetova nastaviće da se ponavlja unedogled. Ad infinitum.
(Beleška zapisana na margini nikad objavljenog srpskog prevoda Blackwoodovog Wendiga.
Autor nepoznat. Decembar 2011)
Post Scriptum
Akteri ove priče nisu izmišljeni. Starica je zaista izdahnula par dana kasnije. Narator je preuzeo na sebe ulogu žrtve. Dželat je ostao isti. Krug još uvek nije zatvoren.