Poslednje uporište

Castel Nuovo, današnji Herceg Novi

U vojnoj terminologiji izraz "poslednje uporište" odnosi se na situaciju kada preostale trupe, uprkos beznadežnoj situaciji u kojoj se nalaze, zauzmu odbrambeni položaj i, umesto da se predaju ili povuku, ostaju na njemu sve do kraja, sve do pogibije poslednjeg vojnika. Koliko mi je poznato, vojskovođe su donosile odluku da se borba nastavi do sopstvene propasti isključivo iz dva razloga. Prvi od njih je razumljiv i u današnje vreme jer je imao za cilj strateško zadržavanje protivnika, dok se drugi oslanja na neke arhaične reči kao što su, npr. čast, dostojanstvo, ljubav prema Bogu, bližnjima ili domovini. Kako god, istorija je zabeležila veliki broj primera - od Termopila, preko Masade pa sve do Denkerka. Na ovim prostorima bilo je takođe mnoštvo slučajeva od kojih mi najpre pada na pamet herojska odbrana Herceg Novog tokom Venecijansko-turskog rata (1537-1540), kada je šačica španskih vojnika, predvođena zapovednikom Franciskom de Sarmientom, dve nedelje uspevala da se odupre napadu neuporedivo nadmoćnijeg protivnika pod komandom Hajredina Barbarose. Od 3.000 branilaca preživelo je samo 100, dok je na bojnom polju od 50.000 Turaka svoje kosti ostavilo njih 20.000.

Atar iz Nišapura: LJUBAV PREMA RUŽI

Atar iz Nišapura (1145-1221)

SLAVUJ
„[...] Ljubav za ružom meni je dovoljna,
potraga za ružom jedina istina.
Slavuji nisu bića te snage i dina
da pronađu put do Simurgovih visina.
Moja ljubav je ovdje, taj put me ne vuče
odijelit’ me ništa neće od voljene ruže!
Zbog mene ona pupa, bez nje nema sreće;
ništa na svijetu od ruže nije veće.
Pupoljci njeni cvatu u očima mojim;
kad s njom noć ne podjelim, k’o da ne postojim.“

Ibn Arabijev "patetični Bog"

Ibn Arabi (1165-1240)

Jedino što bih sa sigurnošću mogao da kažem o Bogu, pod uslovom da On uopšte postoji, jeste da je bezgraničan, samosvestan, i posledično - kosmički usamljen.
A onda i biblijska priča o tome da je prvog čoveka stvorio po sopstvenom liku i dao mu družbenicu dobija sasvim drugi smisao. Henry Corbin tvrdi da je Ibn Arabi prvi mislilac koji je Boga poistovetio ne sa nekom svemogućom silom nego sa tugom primordijalne samoće, pa ga zbog toga i naziva "patetičnim Bogom".

Toma Kempijski: RAZMIŠLJANJE O SMRTI

Toma Kempijski (1379-1471)

1. Ovdje će ti brzo biti kraj. Stoga pogledaj kako je s tobom. Čovjek danas živi, sutra ga već nema. A kad iščezne s očiju, brzo nestane i iz sjećanja. O tupoga li i krutoga ljudskog srca! Obazire se samo na sadašnje stvari, a za buduće malo mari. U svakom djelu i namisli vladaj tako, kao da ćeš danas umirijeti. Kad bi imao čistu savjest, ne bi se osobito bojao smrti. Mnogo je bolje čuvati se grijeha, nego bježati od smrti. Ako nisi pripravan danas, kako ćeš biti sutra? Sutra je nesigurno i tko zna hoćeš li ga imati?

2. Što koristi dugo živjeti kad se malo popravljamo? Ah, dug život često ne popravlja, već nerijetko umnožava krivicu. O da smo bar jedan dan ispravno živjeli na ovome svijetu! Mnogi broje godine od obraćenja, ali je često sitan plod njihova poboljšanja. Ako je strašno umrijeti, možda je još pogibeljnije dugo živjeti. Blažen onaj koji uvijek ima pred očima čas svoje smrti i svaki se dan pripravlja na umiranje. Ako si vidio nekoga umirati, znaj da ćeš ti istim putem prolaziti.

3. Kad svane, pomisli da nećeš doživjeti večeri. Kad smrkne, ne usuđuj se nadati jutru. Budi, dakle, uvijek pripravan i živi tako da te smrt nikad ne zatekne nepripravna. Mnogi umiru naglo i neočekivano. “Jer u čas kad i ne mislite, Sin čovječji dolazi.” Kad dođe taj posljednji trenutak, počet ćeš mnogo drukčije misliti o čitavu svojem proteklom životu i vrlo ćeš žaliti što si bio tako nemaran i mlak.

Đovani Papini: DUHOVNA SMRT (odlomak)

Đovani Papini (1881-1956)

Ne samo da je tajna života u smrti nego je i tajna svetlosti u tami, tajna dobra u zlu, tajna istine u prevari, tajna da u ne. Dakle, svaki Faust koji želi da živi, svaka požudna duša koja želi da zagrli život kao što se grli ljubavnica, da bi ga u celosti osetila, u celosti obljubila, u celosti uživala, treba da se pripremi za umiranje, treba da se nađe unutar smrti. Ako ponekad u nekom trenutku i uspemo da živimo intenzivno, to je zbog toga što život predstavlja lagano umiranje i što je svako zadovoljstvo jedan od grčeva i hropaca ove dugačke agonije.

Nikola Malbranš i Dekartov Demon

Nikola Malbranš (1638-1715)

"Naše duše nisu sjedinjene sa telima na način kako to prosti ljudi zamišljaju. One su sjedinjene trenutno i neposredno sa Bogom."
(Nikola Malbranš, Dijalozi o metafizici, religiji i smrti, VII, 15)

Mikelanđelo: JA ŽIVIM ZA GRIJEH

Rukopis jednog od
Mikelanđelovih soneta

Ja živim za grijeh, živim za svoj grob,
da pripadam grijehu jasno oči vide,
dobro sa neba, zlo od mene ide,
od slobodne volje, kojoj sam ja rob.

Slobodan služim, smrtnošću sam vođen
umjesto božanstvom. Teška mi je kob.
Za kakvu sam bijedu, kakav život rođen!

Žan-Pol Sartr: MUČNINA (odlomak)

Sartrova Mučnina u stripu.
Crtež: Robert Kramb

Slobodan sam: nema više nikakvog razloga da živim, svi razlozi koje sam oprobao izneverili su me, a ja ne mogu da izmislim druge. Još sam mlad, imam još dovoljno snage da ponovo počnem. Ali šta treba ponovo početi? Koliko sam, u najačim svojim užasima, svojim mukama, računao na Ani da me spase, sada tek razumem. Moja prošlost je umrla, g. de Rolbon je umro, Ani se vratila samo da mi oduzme svaku nadu. Ja sam sâm u toj beloj ulici koju oivičavaju bašte. Sâm i slobodan. Ali ta sloboda liči pomalo na smrt.

Vreme kao sudija

Sicut aurum ignis, ita etiam amicos tempus iudicat.
(Kao što vatra proverava zlato, tako i vreme proverava prijateljstvo.)

The Dictionary of Obscure Sorrows

The Dictionary of Obscure Sorrows

Pokušaj da se pronađu odgovarajuće reči za nejasna osećanja teskobe.

MEĐUVREME (The Meantime)
n. trenutak spoznaje da se Vaše buduće suštinsko "ja" nikada neće pojaviti...
LAHESIZAM (Lachesism)
n. želja da Vas pogodi neka katastrofa - da preživite pad aviona, da izgubite sve u požaru, da se strmoglavite niz vodopad...

Izvor: www.dictionaryofobscuresorrows.com

Semjuel Beket: MALONE UMIRE (odlomak)

Semjuel Beket (1906-1989)

Svakako ću uskoro biti sasvim mrtav. Napokon. Možda idućeg meseca. Bio bi dakle april ili maj, jer godina nije mnogo odmakla, hiljadu malih znakova to mi vele. Možda se i prevarim, pa pređem Ivanje ili čak Četrnaesti jul, praznik slobode. Šta to govorim, sposoban sam ja da izdržim do Preobraženja, koliko znam sebe, ili do Uznesenja Marijinog. Ali znam, znam da se ne varam kad kažem da će se te svečanosti održati bez mene ove godine. Imam takav osećaj, imam ga već nekoliko dana i verujem mu. Ali po čemu se takav osećaj razlikuje od onih koji me varaju od kada postojim?

Sv. Ignacije Loyola: PRIMI, GOSPODE

St. Ignatius de Loyola, Exercitia Spiritualia

Primi, Gospode, svu moju slobodu. Uzmi sva moja sećanja, razum i svu moju volju. Sve što imam i posedujem Ti si mi dao; tebi, Gospode, sve vraćam da raspolažeš po svojoj volji. Daj mi samo svoju Ljubav i Milost, i biću dovoljno bogat, ništa drugo od tebe ne tražim.

(Sv. Ignacije Loyola - Duhovne vežbe, 234)

Depresija u Kraljevstvu mudrosti

Karta Kraljevstva mudrosti

"Well, if you can't laugh or think, what can you do?" asked Milo.
"Anything as long as it's nothing, and everything as long as it isn't anything," explained another.

DEPRESIJA (Doldrums)  je oblast u Kraljevstvu mudrosti u kojoj se nikada ništa niti događa niti menja. Ona je naseljena Letargijancima koje je teško videti, jer oni poprimaju boju onoga pored čega se nalaze. Zakoni Depresije propisuju da je nezakonito razmišljati, misliti o razmišljanju, nagađati, pretpostavljati, rasuđivati, meditirati ili teoretisati. Smejanje je takođe zabranjeno, a smeškanje je dozvoljeno samo svakog drugog četvrtka. Letargijanci ne rade ništa po ceo dan, što je zamorno, tako da se jednom nedeljno odmaraju i nikuda ne idu.

(Norton Juster, The Phantom Tollbooth, 1962)

Artur Šopenhauer o samoći

"Čoveku koji je intelektualno viši od drugih, samoća pruža dvostruku korist: prvu, što je sâm; i drugu, što nije sa drugima."

(Artur Šopenhauer, Paraneze i maksime)

P. D. Uspenski: SIMBOLIZAM TAROTA (VI LJUBAVNICI)

Video sam rascvetali vrt u zelenoj dolini okruženoj mekim plavim brdima. A u njemu - muškarca i ženu, potpuno nage i prelepe. Njihova Ljubav bila je uzajamna i u službi Velike Promisli, molitve i žrtve; kroz nju su se sjedinili sa Bogom; preko nje su primili najviša otkrovenja; u njenoj Svetlosti su dobili najdublje istine. Magični svet otvorio je svoje dveri - vilenjaci, patuljci, duhovi vode i vazduha slobodno su im prilazili, a tri kraljevstva prirode - mineralno, biljno i životinjsko, kao i četiri elementa - vatra, voda, vazduh i zemlja bili su im potčinjeni.
Kroz svoju ljubav videli su tajnu ravnoteže sveta, i znali su da su oni sami njen izraz i simbol.
[...]

SVIREPOST BARBARE ELEN (škotska balada)

Barbara Elen,
slika iz "Nezaboravka"
(Forget-Me-Not, 1840)

Postoji više verzija ove tradicionalne škotske balade iz XVII veka. One nisu saglasne čak ni oko toga kako se zvao dragan Barbare Elen - da li Džejmi Grouv ili Viljem, a možda je fatalna lepotica oterala u smrt i veći broj nesrećnika. Na albumu "The Elfin Knight: Ballads and Dances", Džoel Frederiksen opredelio se iz nepoznatih razloga za varijantu sa posthumnim hepiendom.

Na srpski jezik pesmu je, inače, preveo Todor Tošić u knjizi "Engleske i škotske narodne balade" (SKZ, 1991), ali su izostavljene baš dve poslednje strofe koje donose utehu:

Samuel R. Delany: VAVILON 17

Autor ovog romana je Crnac, glavna junakinja - pesnikinja, a zaplet se vrti oko tuđinskog jezika "Vavilon 17" u kome, između ostalog, ne postoji lična zamenica "ja" niti odgovarajuća konstrukcija koja bi mogla da je zameni. Zbog toga on predstavlja oružje i u skladu sa tzv. Sapir-Vorfovom hipotezom u stanju je da promeni ne samo način mišljenja nego i percepciju osobe koja ga nauči.

Frederik Lejton: HERAKLE SE BORI PROTIV SMRTI

Lord Frederik Lejton
HERAKLE SE BORI PROTIV SMRTI
(oko 1870)

Za razliku od Ifigenije koja je izabrala smrt da bi bila "dobrotvorka Heladi", Alkesta je odlučila da se žrtvuje za svog muža Admeta kome su Mojre odredile da će živeti samo ako neko drugi dobrovoljno umre umesto njega. Homer je zbog toga naziva "božanstvenom među ženama", a Euripid joj je posvetio jednu od svojih tragedija.

Hermes Trismegistos: OPOMENA DUŠI

"U ovom svetu neprestano spavaš. Sve što vidiš nije ništa doli san. Kada se probudiš iz snova, ostavljaš po strani stvari koje si u snu videla i, kao i pre nego što si zaspala, vidiš stvari grubotvarnog sveta koje su sačinjene od grubih oblika. Potom si više ubeđena u stvarnost tih stvari, nego onih koje si videla u snu. Isto tako je i kada se probudiš iz prirodnog sna ovog sveta i vratiš se istinskom budnom životu, svetu duha. Tada se vraćaš viđenjima i stvarima u čiju si stvarnost sigurno još više uverena nego u stvarnost materijalnog sveta."

POEMA O SIFILISU (1530)

Syphilis sive Morbus Gallicus
(1530)

U svojoj poemi Sifilis ili Francuska bolest (Syphilis sive Morbus Gallicus) italijanski lekar i pesnik Đirolamo Frakastoro (1483-1553) pripoveda o pastiru Sifilisu koji je izazvao gnev boga Apolona, zbog čega je kažnjen ovom veneričnom bolešću. Frakastoro je ime Sifilis verovatno skovao od latinske reči sus (svinja) i grčke reči philos (ljubitelj, prijatelj).

Martin Šongauer: ISKUŠENJE SVETOG ANTONIJA

Martin Šongauer
ISKUŠENJE SV. ANTONIJA
(oko 1470)

Jednu od svojih prvih slika Mikelanđelo Buonaroti izradio je kao dvanaestogodišnji dečak na osnovu bakroreza Martina Šongauera iz 1470. godine. Iskušenje Svetog Antonija predstavlja čest motiv u hrišćanskoj umetnosti, a Šongauerova verzija bila je u svoje vreme izuzetno popularna zbog grotesknih, gotovo komičnih figura demona koji sa svih strana napadaju starog pustinjaka.

Dijego Velaskez: INFANTA I PATULJAK

Dijego Velaskez: Infanta Margarita Tereza
u srebrnoj haljini (1656)

Ako je tačno da su Velaskezovi portreti princeze Margarite Tereze inspirisali Oskara Vajlda da napiše "Infantin rođendan", onda bi patuljak iz priče mogao da bude Francisko Lezkano, dvorska luda kralja Filipa IV. Međutim, oni se u stvarnosti nikada nisu sreli jer je Lezkanovo srce prepuklo 1649, dakle, dve godine pre infantinog rođenja.

– Mi bella princesa, vaš smiješni mali patuljak neće više plesati. Šteta, jer je tako ružan da bi nasmijao kralja.
– Ali zašto neće više plesati? – zapita infanta smijući se.
– Jer mu je srce puklo – odgovori kancelar.
A infanta se namršti i naprći u ljupku preziru mile usne koje su bile kao ružine latice. – Odsad oni koji dolaze igrati se sa mnom neka nemaju srca – zaviče ona i istrči u vrt. 

Dirk Bauts

Dirk Bauts - Pad prokletih
(1468-1470)

DIRK BAUTS (Dirk ili Dieric Bouts, oko 1415-1470). O životu ovog flamanskog umetnika ne znamo mnogo. Prema Karelu van Manderu, rođen je u Haarlemu, dok je većina njegovih dela nastala u Luvenu, gde je 1468. godine postavljen za zvaničnog gradskog slikara.
Na Bautsovo stvaralaštvo uticali su Albert van Auvater, Rožije van der Vajden i Petrus Kristus, ali ih on prevazilazi svojim osobenim stilom. Njegove uspravne figure su prenaglašeno vitke i graciozne, a najčešće su smeštene u predele izuzetne lepote.

Zašto lomiš već slomljenu trsku?

Smrt Andronika I Komnina
(r. 1120, vizantijski car 1183-1185) na minijaturi iz XV veka

Jedina pouka koju nam pruža istorija jeste ta da je život samo slučajni trenutak očaja u beskrajnom ništavilu, potpuno bezvredan i nedostojan odgovora čak i na pitanje: Zašto?
Romejskom caru Androniku Komninu (1183-1185) najpre su u tamnici odsekli desnu ruku i izvadili jedno oko, da bi ga zatim prepustili svetini koja ga je šurila, palila, čupala mu bradu i kidala meso. A on je tokom višednevnog mučenja neprestano ponavljao samo sledeće reči: "Gospode, smiluje mi se! Zašto lomiš već slomljenu trsku?" Odgovor nije dobio ni kada su ga latinski vojnici obesili naglavačke na Hipodromu i konačno mačevima prekratili muke.

Žil Bastijen-Lepaž: DIOGEN

Žil Bastijen-Lepaž: Diogen (1905)

"Diogen je smatrao da je Prometej pravedno kažnjen zbog toga što je čoveku doneo veštine koje su proizvele složenost i izveštačenost modernog života. U ovome je on ličio na taoiste, Rusoa i Tolstoja, ali je bio dosledniji." (Bertrand Rasel)

Sačuvano je mnoštvo anegdota o Diogenovom životu, kao i nekoliko verzija njegove smrti. Najmanje verovatna, ali najbliža duhu filozofije koju je zastupao, jeste priča da je jednog dana odlučio da prestane da diše i onda zaustavio sopstveni dah.

Nepodnošljiva lakoća umiranja (Ad infinitum 2)

Umetnost umiranja -
Ars Moriendi (oko 1450. godine)

Zatekao sam je na podu - hrpa kostiju i kože, uvaljana u sopstveni izmet, ostavljena da skapa kao skot.
Još uvek je disala. U očima su se nazirali poslednji tragovi svesti. Mrmljala je samo jedno ime - isto ono koje je uzalud dozivala danima, nedeljama.
Sa lakoćom sam je podigao i vratio u krevet. Njeno telo imalo je tek koji gram više od težine ljudske duše.
Pored jastuka pronašao sam flašicu punu vode. Starica je najverovatnije i pala pokušavajući, poput Tantala, da je dosegne. Izvukao sam sisaljku iz flašice i prineo je njenim ustima. Pila je i gušila se naizmenično.
Miris raspadanja postao je nepodnošljiv. Morao sam da izađem u hodnik i zapalim cigaretu. - Dan-dva najviše, računao sam. Sa agonijom umirućih imam dovoljno iskustva, a sa ljudskom okrutnošću - i previše. Baš zbog toga trebalo je da znam. Tačnije, znao sam, ali nisam želeo da prihvatim.
Dohvatio sam telefon, okrenuo sopstveni broj i izgovorio isto ono ime koje je starica ponavljala kao neku mantru. Sada će morati da dođe i ovaj besmisleni užas će se najzad okončati. Barem u ovome svetu. A u beskraju ostalih svetova nastaviće da se ponavlja unedogled. Ad infinitum.

(Beleška zapisana na margini nikad objavljenog srpskog prevoda Blackwoodovog Wendiga.
Autor nepoznat. Decembar 2011)

Hendrik Golcijus: SLAVA I ISTORIJA

Hendrik Golcijus (Hendrik Goltzius)
GLORIA ET HISTORIA
(1586)

Na sarkofagu sitnim slovima piše: Omnia morte cadunt, nescit mortem unica virtus, što bi otprilike trebalo da znači: "Sa smrću sve nestaje, samo vrlina ne poznaje smrt".

Kadmejska pobeda

Hendrik Golcijus (1558-1617) - Kadmo ubija zmaja

Poput Pirove, i "kadmejska pobeda" predstavlja uspeh ostvaren po cenu ogromnih gubitaka.
Prema grčkom predanju Kadmo, sin feničkog kralja Agenora, osnivač Tebe i tvorac grčkog alfabeta, uspeo je da ubije zmaja koji je živeo u jednoj pećini nedaleko od Kopajskog jezera, ali tek pošto su prethodno izginuli svi njegovi drugovi.




"Pobjednik pob'jeđenog dušmana duljinu gleda,
A glas najednoč se ču - odakle ne bješe lako
Doznati, ali se ču: "Što gledaš Agenorov sine?
Ubitu zmiju? I tebe ko zmiju gledat će ljudi."

(Ovidije - Metamorfoze, III, 94-97, u prevodu Tome Maretića)

Viljem Blejk: BOŽANSKA SLIKA

William Blake: A Divane Image

Okrutnost ima ljudsko srce,
A ljubomora ljudsko čelo,
Užas - božansko telo ljudsko,
A potaja ljudsko odelo.

Ljudsko odelo je kaljen čelik,
U ljudskom telu kovnica vrca,
Ljudsko je čelo peć pod ključem,
A gladan bezdan - ljudska srca.

(Prevod dr Ranka Kuić) 

Đuzepe Krespi: AMOR I PSIHA

Đuzepe Krespi
AMOR I PSIHA
(1707-1709)

Kada se prva Duša (Psihe) prepustila u ljubavnom zanosu Amoru (Erosu), iz njene krvi izrastao je najpre trnovit grm, a zatim je procvala i prva ruža da bude na radost onoj svetlosti koja je trebalo da se pojavi u grmu. Nakon toga, iz devičanske krvi ostalih Pronojinih kćeri niklo je i drugo mirisno cveće, a svako je nosilo u sebi klicu različitih arhonata i njihovih anđela, koji su kasnije iz vode stvorili sve vrste životinja, gmizavaca i ptica.

Odjek ovgog gnostičkog učenja o postanku sveta nalazimo u Apulejevom "Zlatnom magrcu" i priči o Amoru i Psihi, koju su hrišćanski autori različito tumačili - od alegorije čovekovog pada (Marcijan Kapela) pa sve do Bokačovog shvatanja da brak Amora i Psihe simbolizuje spajanje duše sa Bogom.

Na slici Đuzepe Krespija Psiha je prikazana u trenutku kada, uprkos izričitom upozorenju, pokušava da vidi lice svog zagonetnog ljubavnika. Sva njena patnja, iskušenja i ispaštanja bila su, dakle, kao i u Pandorinom slučaju, posledica jedne u osnovi pozitivne ljudske osobine - radoznalosti.

Paun - simbol besmrtnosti

Mozaik u Crkvi Sv. Cecilije (Rim)

Paun, sveta ptica boginje Here (Junone), prvobitno je označavao zvezdano nebo, a kasnije i apoteozu rimskih carica. Imajući u vidu ovo drugo značenje, rani hrišćani su počeli da ga koriste kao simbol besmrtnosti duše, a tek je u novije vreme postao znak ovozemaljske sujete.

Đovani Frančesko Barbijeri Il Gverčino: ARKADIJSKI PASTIRI

Đovani Frančesko Barbijeri Il Gverčino
ARKADIJSKI PASTIRI
(oko 1620)

Il Gverčinova slika je dve decenije starija od Pusenove verzije, a enigmatični natpis Et in Arcadia ego (I ja bejah u Arkadiji), koji se nalazi na kamenoj ploči ispod lobanje, možda predstavlja anagram od Tego Arcana Dei (Čuvam tajnu Božju).

Albreht Altdorfer

ALBREHT ALTDORFER (Albrecht Altdorfer, oko 1480-1538), slikar, arhitekta, bakropisac i crtač za drvoreze. Rođen je verovatno u Regensburgu, gde je 1505. dobio građansko pravo. Godine 1511. putuje po planinskim predelima oko Dunava, čija je priroda ostavila na njega jak i trajan utisak. Pretpostavlja se da je boravio i u Italiji pre 1526. godine, kada je postavljen za gradskog arhitektu u Regensburgu.
Zajedno sa  Albrehtom Direrom radio je na "Trijumfalnoj kapiji Maksimilijana I" - monumentalnom drvorezu koji je slavio veličinu i pobede ovog nemačkog cara.
Altdorfer je glavni predstavnik takozvane "Dunavske škole", koja je u njegovim ostvarenjima dobila svoj najpuniji i najlepši izraz. I kao grafičar i kao slikar, posebnu pažnju je poklanjao pejzažu, pa u tom pogledu sa Altdorferom može da se poredi još samo Direr.

Mikelanđelo: KRALJ MINOS U PAKLU

Mikelanđelo
KRALJ MINOS U PAKLU
(Fragment freske "Strašni sud", Sistinska kapela, 1536-1541)

Prema jednoj andaluzijskoj legendi, Luciferovu glavu ne ukrašavaju samo rogovi nego i magareće uši. Zahvaljujući njima on sve čuje, sve zna, pa je u stanju i da predvidi budućnost.
Na Mikelanđelovoj fresci "Strašni sud" u Sistinskoj kapeli, uši mitskog magarca ima kralj Minos koji, po Danteu, sudi dušama prokletnika u prvom krugu Pakla.

Dante Gabrijel Roseti: KAKO SU SRELI SAMI SEBE

Dante Gabrijel Roseti
KAKO SU SRELI SAMI SEBE
(How They Met Themselves, 1864)

Prema alzaškom narodnom verovanju, "videti samog sebe", odnosno sopstvenog dvojnika (Doppelgänger), predstavlja nedvosmislen nagoveštaj predstojeće smrti (Auguste Barth, 1890).
Meri Šeli, u pismu upućenom Mariji Gizborn, navodi da je njen muž Persi Bis Šeli dve nedelje pre pogibije susreo svog dvojnika koji ga je upitao: "Dokle misliš da budeš srećan?"